Izdavač: RnR Records
Datum: 1. novembar, 2023
Ovaj apatinski trio ima za sobom već petnaest godina postojanja, iako se to verovatno ne bi moglo reći sudeći po njihovom diskografskom učinku. “Bodri me” je njihov tek treći album, ali se i pored toga oseti iskustvo tokom preslušavanja istog.
Pre svega, zato što se ovde radi o hard roku zanatske izrade. Bez izrazitih inovatorskih tendencija, niti postavljanja sopstvenog izraza u prvi (ili bilo koji sledeći) plan. Na “Bodri me”, Prljavi Romeo izvodi muziku kakvu smo svi čuli previše puta. Šablonski i predvidljivo, toliko da ih niko ne može optužiti za nepoznavanje materije ili neupućenost u formule uspešne kreacije. Počev od aranžmanske postavke kojom se studiozno gradi ka refrenskom krešendu, do znalačkog ređanja pesama tako da se tačno zna kada je vreme za udarački tvrdi rok, a kada za srceparajuću baladu.
Prljavi Romeo je i tekstualno sasvim prilagođen ukusu tradicionalnih rokera kojima se prave i pogrešne ljubavi mešaju u san o slobodi dok na motociklu ostavljaju kilometre puta za sobom. Ili, da se ponovim, šablonski i predvidljivo. Može se čak reći da su sumirali ceo kredo svog stvaralaštva u pesmi “Kriza srednjih godina”. Tako je najlakše zamisliti publiku koja bi fanatično pratila Prljavi Romeo. Ekipa sredovečnih rokera kojima Slayer nikada nije legao na dušu, ali zato Metallica, naročito iz njihove sopstvene sredovečne faze, predstavlja nešto najčvršće što postoji.
No, ključno pitanje je, da li je sve gore navedeno u zaista loše? Rekao bi da nije, a evo i zašto. Prljavi Romeo je mogao biti i tribjut bend. Bez truda, bez mozganja, mogli su se komotno vrteti po raznoraznim skupovima, opet, sredovečnih bajkera i tezgariti dok im kukovi ne otkažu. Ali nisu. Odlučili su se za trnovitiji put, riskantniji, ali ipak iskreniji. Mogli su ići na siguricu i na “Bodri me”, pa obraditi Deep Purple ili Scorpions. Ali nisu. Obradili su (i to dvaput) subotički Faust. Čudan izbor, moram i to da priznam, ali za pohvaliti, apsolutno.
I znate šta još nije loše? “Bodri me” uopšte nije loš album. Kada se pravi ovakav zanatski rok, onda i grupa koja ga pravi mora biti majstor svog zanata da bi im delo uspelo. Naravno, ne pišem ja ovde o sledećem evergrinu od sorte kakvu je hard rok izbacivao, čini se, svakih mesec dana tokom sedamdesetih ili osamdesetih. Ali je zato album koji bi mogao stati rame uz rame sa novovekovnim radovima grupa kao što su švajcarski prvoborci Krokus ili Gotthard.
Ubedljivim rifovima, čvrstom ritmičkom podlogom i pamtljivim refrenima Prljavi Romeo rešava zadatke koje postavlja potreba za dopadljivim numerama koje će izazvati reakciju auditorijuma. Sa tim u vezi, čini mi se da je izvedba uživo i najjači adut ovih Apatinaca. Bina je ionako prva linija fronta za svakoga ko ima aspiraciju ka ovakvom zvuku. Tu dolazim i do ključnog “hendikepa” Prljavog Romea. Oni dolaze iz srpske provincije. Bez jake beogradske, ili bar novosadske baze, gotovo je nemoguće preći barijere muzičke industrije u ovoj državi. Najavljena promotivna turneja na čijem spisku nema koncerta u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Požarevcu, itd. samo potvrđuje moju tezu. Moje je, ipak, da im držim palčeve. Imaju muzičku podlogu, imaju hrabrosti da se bave autorskim radom, očigledno su i dovoljno tvrdoglavi (petnaest godina nije malo za grupu iz Apatina), pa neka im se i neka srećna zvezda sruči na glavu.
