Imam osećaj da bi trebalo da progovorim pre nego što dve armije naoštre koplja. Jedna koja će četiri jahača (dobro, tri jahača i jednog priručnog; dobro, dva jahača, jednog zamenskog i jednog priručnog) još jedared vozdignuti u neslućene visine i druga kojoj ni katran i perje neće biti dovoljna kazna za samu egzistenciju ove skupine.
Ja ću da izigravam srednju, “memento mori” struju.
Uz ogradu da pišem ovo nakon samo jednog “obrta”, što mi nije bio niti će biti manir.
Metalika je po prvi put za svojih četrdeset (plus) godina snimila jedan sasvim osrednji album. Konkretno, bez nekih sporednih opservacija, većinu od ovih dvanaest pesama ne bih zapamtio ni po čemu. Otprilike kao onaj drugi disk na prethodnom. Sa tom razlikom što je taj disk na sebi gajio Metalikine pokušaje da uradi ono što radi najbolje, tj. da ne zvuči kao Metalika. Okej, nisu to bili naročito uspešni pokušaji, ali su bili pokušaji. Međutim, izgleda da su i oni primetili neuspeh, te su se brže-bolje (relativan pojam nakon tolikih godina između dva albuma) okrenuli onome što ih nikad nije krasilo. Odnosno, pokušaju da po svaku cenu zazvuče kao Metalika. Istini za volju, i to im je uspelo jednom ranije. “Death Magnetic” je spektakularan album sastavljen od najboljih fragmenata Metalike. Ali neće to baš svaki put. Naročito ako siluješ recept do besmisla. Onda dobiješ “72 Seasons”. Bukvalno, ježim se od izjava poput: “Želeo sam još jednu pesmu kao što je “Fuel””. Ili: “Ova je nešto kao “For Whom the Bell Tolls””.
E sad, nije sve tako sivo. Život je nekad i žut, kao u slučaju Žike Milenkovića i fantastičnog rešenja za omot ovog albuma.
Pre svega, sa tekstualne strane. (Da, da, našao se Miloš opet u više navrata. Ni prvi a verovatno ni poslednji put da je udario direktno na mene) Nije bendu nikad manjkalo u tom aspektu, a ne manjka ni sad. Mnogo je tu upiranja prstom, što kroz prozor što (većinski) u ogledalo. Možda i najviše u dosadašnjoj karijeri. Ili barem najotvorenije do sad. Najiskrenije. A i kad će ako ne sad. Karte na sto, pa ko razume shvatiće.
Osim ako si basista u bendu. Blagosloven bio, on veseljak kao da nije ni čitao tekstove. Ili se strogo fokusira na muziku i uživa u čistim notama, a Džejms nek se dere, za to je (dobro) plaćen. Bukvalno, on u klin, Robert u ploču. On o pravolinijskom životarenju, Robertu se surfuje. On o izigravanju žrtve pred samim sobom, Robert krstari u kabrioletu niz pacifičku obalu. Nepopravljivi hipik. Još možda dvaput je prokomentarisao za šta ga vezuje pesma, ali i dalje niđe veze brat. Kao da je svratio na probu nekog ortačkog benda, popio pivo-dva i otišao. Da je moj basista toliko “otkačen” od priče, leteo bi iz benda brzinom “metal milicije”.
Bilo kako bilo, dominiraju mi pesme tipa “Sleepwalk My Life Away”, “If Darkness Had a Son” ili “Crown of Barbed Wire” gde se Džejms poigrava rečima, ali smislom ostaje fokusiran na boljke sopstvene i sveta oko sebe. Pokazao je i dokazao po ko zna koji put da ne “živi u oblacima mala”, iako mu status rok ikone pruža izvestan balon u koji se može sakriti.
Ima doduše i optimističnijih momenata. Ili bar jedan u prvom singlu “Lux Æterna”, ali o tom optimizmu više malo kasnije.
Muzička strana je problematična. Problematičan je i film koji je prvi i jedini put prikazan u bioskopima sinoć, ali njemu se da oprostiti jer je jednom pogledan i na tome neka ostane. I o njemu nešto kasnije. Muzički je “72 Seasons” još jedan Metalikin album u sada već seriji onih koji imaju za cilj da bend još jednom utvrde na tronu pravog metal zvuka. Dakle, ne onog “tranzicionog” zbog koga ih silan svet ne podnosi, već bi oni ponovo da budu trešeri. Uz otklon koji svakako predstavljaju brojni uplivi momenata sličnih omraženim “Load” i “Reload”, ovo izdanje i dalje može da se podvede pod taj star(ij)i Metalika vajb. Naročito u pesmama kao što je naslovna, “Screaming Suicide” ili “Lux Æterna”, a hajde da pod isti koš podvedem i “You Must Burn!” koja je kao pobegla sa “crnog”. Ostale se podosta oslanjaju na pomenuti, omraženi dvojac. Osim kada se oslanjaju na “uzore” koji su ovaj put u prvom planu u nekolicini pesama. Tin Lizi, Sakson, Blek Sabat ili Motorhed. Svi oni su oduvek imali svoje mesto koje je do sada bilo sakrivano pod debelim slojevima tipično Metaličastog šlaga. Ogoljeno, kao i svaki patišpanj, nije loše, samo je malo čudno. Dakle, kad se odvoje te “goleti” na stranu, pa se uticaji sa strane umotaju kako treba, dobiju se vrlo uspešne kombinacije kao što je podugačka “Inamorata” koja zvuči kao da je originalni Blek Sabat uzeo da snimi “Orion” kao bonus pesmu za “Load”. Drugi dobar primer je opet Sabat na “Load”, u “Sleepwalk My Life Away” koja koloritom u spotu (jednom od par relativno uspešnih) vuče na “Until it Sleeps”.
Kad se tu negde podvuče crta, ostane ti jedno prosečno izdanje. Nit smrdi nit miriše, što nikako nije odlika jednog velikog benda, a naročito ne jedne Metalike koja na ovaj način lako može čak i meni da dosadi. Kako izbeći taj scenario? Evo dva moguća rešenja, na temu već objašnjenog paradoksa da je Metalika najbolja kad ne liči na Metaliku.
Prvo rešenje je pomenuti optimizam. Ne samo tekstualni, već i muzički. Ono što su stidljivo nagovestili na prethodnom albumu (tj. nešto pre njega) sa “Lords of Summer” koja je pažljivo uklonjena na poziciju bonus pesme na deluks verziji albuma, verovatno za slučaj da zasmeta pučanstvu. Meni konkretno ne da nije zasmetala, već je verovatno nešto najbolje što je Metalika snimila poslednje dve decenije. Preklapanje vokalnih i “svetlijih” gitarskih melodija, preko teksta koji pumpa adrenalin na način koji je bend koristio još samo svojevremeno u “Fuel” bi mogla biti dobitna kombinacija za svetlu budućnost.
U slučaju novog albuma, ta pesma je bez sumnje “Lux Æterna”. Slične tematike, uz malo svedeniji tekst, ali apsolutno melodična i, možda najvažnije za samu “udarnost” pesme, kratka, jedina ispod četiri minuta na celom albumu (i nekolicini pre njega). Ono što mene lično ubeđuje da bi ovo mogao biti recept za naredne Metalikine uradke je činjenica da se ovakva stvar sjurila odmah na sledećem albumu od izmeštenog bonusa na mesto prvog singla, iako tek šesta u poretku na samom izdanju.
Uzgred, iako je ta pesma jedina koja je u celosti podređena navedenoj crti, sličan pristup je pokušan i u par drugih, ali zamešan pa se teže primećuje. Probati vokalnu melodiju u refrenu “Too Far Gone?”, na primer.
Drugo moguće rešenje je jedanaestominutni ep “Inamorata”. Već sam je gore opisao, ali je važno dodati da nije u pitanju razvlačenje kora za pitu u nedogled, već jedna dobro razrađena zvučna tema koja vuče uticaje iz duma, sladža, fjužna uz ogrtač jedne Metalike i dalje u dobrom kreativnom raspoloženju. Slično kao i znatno kraća, ali podjednako uspela “Sleepwalk My Life Away”. U njoj je manje sastojaka, ali dovoljno da možeš reći da je posve netipična tipična Metalikina pesma.
Plus je super video napravljen za nju. Uz ugođaj matorih arkadnih igrica spremljen za “Room of Mirrors” i naslovnu koja podražava i sam omot, ostavlja najbolji vizualni utisak. Ubedljivo. Ostale su ili slabo maštovito snimanje benda koji svira uz ovakvo ili onakvo osvetljenje ili igra vizualizacijama koje su tek nivo ili dva iznad “Vinampovih” sa kraja prošlog veka. Između samih pesama članovi benda ih predstavljaju publici. Robert, objasnio sam, kao pao sa Marsa. Kirk duša, obožava sve pesme, a naročito one u kojima gitare baš lepo leže. Džejms prospe ponešto duše, dok deluje kao da se Lars jedini ozbiljno uživi u album.
I tu je negde srž problema. Deluje i kroz njihove izjave da sam u pravu. Čini mi se da nijedan od njih (osim donekle Larsa) nije preterano uzbuđen što pruža svetu novi Metalikin materijal, potvrđujući moj zaključak da je album prosto spremljen tek da bi se ostalo u igri. Ravno, bez strasti. Takav je i album. Osim u par opisanih momenata. Ko zna, možda promenim mišljenje kada dođe disk i preslušam još dvadesetak puta.
I da, kupiću disk jer mi je jako važno da Lars ima još poneki dolarčić za žvake. Pa nek crknu dušmani.
