Izdavač: Crnoslovlje
Godina: 2022
Nek’ sam ja sačekao da se knjiga rasproda, pa da pišem prikaz. Tek sada sam je pročitao, pa i nisam mogao ranije. Osim što sam mogao ranije da je pročitam, što već ide na moju (masnu, ali ipak jestivu) dušu. Ako ništa drugo, barem sam siguran da, u slučaju nepovoljne recenzije, neću uticati na prodaju. Sa druge strane, neću uticati na prodaju ni u slučaju povoljne recenzije. Dakle, iz sasvim neutralnog ugla posmatrano…
Pre svega kontekst, obzirom da se ovaj tekst piše za muzički magazin, a ˝Vragovesti˝ su sve, samo ne knjiga o muzici. Naime, radi se o tome da je autor stupio u kreativne vode kao vokalni solista sastava pod imenom Krvolok. Ko je tada imao prilike da ga vidi, kako sa flašom Vinjaka u ruci i mikrofonom u drugoj, vrišti stihove opskurne, ali time nipošto manje kultne pesme ˝Papu na kolac˝, može i da nasluti šta da očekuje ako se nekim podzemnim kanalima dokopa primerka ovog rasprodatog naslova. Prisutni u jednom novosadskom klubu imali su priliku prisustvovati i sceni gde su i mikrofon i flašu, tokom pomenute numere, podelili autor knjige i ove recenzije. Boga pitaj koliko je vremena prošlo od tad (deljenje naročito te flaše ostavlja tragove), a mi se, uprkos verovatnoći, srećemo na strani jednog onlajn portala.
Povod je, jasno, prva zbirka horor priča Milana Kovačevića. Ja neću biti najpametniji na svetu kad manje-više sumiram ono što je i on uporno ponavljao svaki put kada je istu predstavljao publici. U pitanju je svojevrsni poligon za vežbu kroz koji je ˝procedio˝ svoje književne sposobnosti. Pod više nego jasnim uticajem svojih književnih uzora, Ejkmana, Lavkrafta, Ognjanovića i drugih, Kovačević kristališe sopstveni stil. Negde na tromeđi između klasičnog, krvožednog horora, ruralnog etosa i angažovanog, društveno osvešćenog konteksta, tu se vrti celokupna knjiga kroz svojih osam priča.
Kovačević obilato koristi sopstveno (ujedno i kolektivno, jugoslovensko) iskustvo koje je već samo po sebi dovoljno kao upečatljiva scenografija za priče strave i užasa. Od masovnih svinjokolja, preko ratnih, do svežih rana pandemije. Balkanske korene ne zaboravlja ni u jasnom omažu viktorijanskom hororu, mada ih ne ističe u prvi plan, u priči ˝Tela naših spasitelja˝ koja prostornom (iznenađujuće, ne i vremenskom) odrednicom odskače od ostalih.
Svestan trenutnog ekološkog momenta, ali i načina da ga podredi lokalnoj socio-političkoj situaciji, autor nalazi rešenje u ponajmanje hororičnoj priči ˝Deratizacija pacovskog konglomerata˝. Nasuprot njoj, savršeno ruralna priča ˝Dan svinje˝, u kojoj se učitava potpuno ˝balkanizovano˝ iskustvo. ˝Pustite nas da umremo˝, kao i u manjoj meri ˝Šapat suvih usana˝, uvode elemente fantastike. Međutim, ovde se radi o starijem ˝materijalu˝ koji, iako sasvim dobro napisan, nosi odlike jednostranosti i jasne posvećenosti cilju priče umesto razrade detalja. Proces učenja, svakako, što se najbolje primećuje u radovima posebno pripremljenim za ovu zbirku. U pričama ˝Jestivost duše˝ ili ˝Kontrola kvaliteta˝, dolazi do izražaja mešanje gorepomenutih izvora inspiracije i napredak u slaganju priče kao definisanog toka koji ima i svoje telo i dušu.
Naravno, a i autor je to priznao u više navrata, manjkavosti su prisutne, poneka nekonzistentnost se provukla, ali ˝Vragovesti˝ su tek uvod. Poput samih Blagovesti, najava velike budućnosti. Sam Kovačević, vrlo samouvereno, najavljuje nešto izuzetno veliko za svoj drugi ˝dugometražni˝ književni nastup. Kako smo se dosta lagodno složili u mišljenjima o ovoj knjizi, mogu samo da nagovestim da ćemo se složiti i o sledećoj. Što me, naravno, veoma raduje. Obećavam, sledeći put mi neće trebati dve godine i rasprodat tiraž da napišem kratak osvrt.