Daleko bilo da osećam potrebu bilo kome bilo šta da objašnjavam. Još dalje da se nekome pravdam, sebe, svoje postupke a ponajdalje svoj ukus. Niti se ovde radi o onom čuvenom „guilty pleasure“ momentu. Ne nalazim da sam nešto kriv po ovom pitanju. Nije me ni stid, a nije ni da krijem svoju opštu fascinaciju fenomenom kojim ću se ovde baviti. Ko je pažljivije slušao, jednom prilikom sam pesmu sa ove ploče pustio i u sopstvenoj radio emisiji.
Pa zašto onda i čemu ovaj tekst, zapitaće se sva tri čitaoca. Pre svega, zato što šta te briga. Kome se ne sviđa može slobodno da ne čita. A ako ima još i zamerke, može slobodno da pokrene svoj magazin pa neka piše o čemu god mu volja. Druga stvar – nedavno izašla, ponovo snimljena verzija ovog klasika pop kulture zaslužuje recenziju po svaku cenu, a ja sam se našao pozvanim da to učinim. Na, siguran sam, apsolutno sablažnjavanje ostatka redakcije. U razloge postojanja ovog teksta može se uvrstiti i neosporna činjenica da je ova cura ozbiljniji rokenrol od bar polovine vas koji čitate ovo. U ostale neka se pobroje i odgovori na pitanja po kojima ću pokušati da objasnim „Speak Now (Taylor’s version)“. A zasigurno ih ima i više.
Zašto Tejlor Svift?
Evo kako sam je ja našao. Nije baš ni iznenađujuće. Na MTV programu, poslednjih godina kada je muzika preovladavala njihovim signalom. U prvom trenutku, kao i u mnogim sledećim, priznajem, bio sam prilično indiferentan. Razlog tome je činjenica da sam naleteo na njen prvi gigantski hit, „Love Story“, koja je jedan šećer od pesme, a kad je nadogradiš spotom koji se vrteo do besmisla, garantovan je barem blaži oblik dijabetesa. Ubeđen u svoje pravo da znam sve, ostala mi je u glavi kao lepo lice, još jedan prolazni momenat sve izopačenije američke muzičke industrije.
Na tome bi i ostalo, da nije još jednog lepog lica, ali sa mrvicom više rokenrol vilinske prašine u prstićima. Godinama sam pratio Avril Lavinj. Manje-više od prvog momenta kad se pojavila na istom tom MTV-u. Teglila je sa sobom i ozbiljnu dozu nadrkanog stava zajedno sa jakom emocijom i u toj kombinaciji pop princeze i pank bitange udarala me baš gde treba. Do momenta kada mi je palo na pamet da pogledam kako to izgleda uživo (pošto Srbiji nije prišla ni kad je prstom vukla po mapi Evrope). Izbegavši raznorazne snimke sa mobilnih telefona, potražio sam neki zvanični koncertni video. A ona devojčica kao manekenka se šepuri tamo-’vamo, smeškajući se sve vreme. Niti udarne energije tokom pank stvari, niti nekog emocionalnog naboja u sporijim pesmama. Užas jedan od nastupa. Podsećam da je u pitanju zvanični DVD, dakle mesto gde se može sve namestiti jer znaš da te snimaju i da time treba da navučeš raju da sutra navali na tvoj koncert. Istini za volju, ona je mukica već tada snimala one himne za čirlidersice, a posle su joj i našli onu gadnu boleštinu, ali ipak kod tog koncerta sam saznao da je podosta onog gorepomenutog nadrkanog stava i emocije odglumljeno.
Međutim, odmah pored tog snimka Jutjub je nudio predložene koncerte i među njima ime koje sam zapamtio. „Speak Now World Tour – Live“. Sada da me pitaš zašto sam na to kliknuo, nemam pojma. Ni najmanje. Najbolje što mogu da ponudim kao odgovor je sudbina. Glupo zvuči, ali bukvalno nemam bolju ideju. Nikakve logike tu nije bilo, razmišljanja, predumišljaja, ničega. Ali sam ipak kliknuo.
A onda se otvorila cura koja ume čak i da zasvira taj pop-pank, ali da uz njega i mlati glavom na uštrb kovrdžave kose kojoj – iz iskustva znam – nikako ne prija ništa osim savršeno mirnog stava. Ona bezglavo trči, sve na štiklicama, dok izvodi dramski komad uz najepskiju pop pesmu još od vremena „We Are the Champions“. Ona piše po sebi različite poruke, isečke iz tekstova pesama i tome slično, terajući me da krivim i svoj nedužni vrat u pokušaju da skontam šta piše. A tek šta li joj je onaj iscrtani broj trinaest na šaci?
Koncert traje i nigde mu kraja. Okej, ona je mlada, ali turneja je dugačka, a ona baš daje sve od sebe na sve i jednoj pesmi. Čak i na delu gde može da se odmori uz medli akustičnih pesmičuljaka, sedeći na jednoj od onih romanesknih klupica na kojima zamišljamo zaljubljene golupčiće. Ni taj „Love Song“ mi ne zvuči toliko njanjavo uživo.
Primećuješ da ni ne pominjem prebogatu scenografiju? Koliko god pojačavala utisak, jer je zaista izuzetno osmišljena, imam osećaj da bi Tejlor isto ovako ošurila koncert kod mene u prašnjavom podrumu, bez struje, dok joj pacovi i asortiman insekata prelaze preko stopala.
A tek kada sam daljom pretragom našao snimke koncerata po kiši… Dakle, savršena tatina princeza, proizvod holivudskih producenata i muzičkih mastermajndova, dušica kojoj ne sme faliti dlaka sa glave… Ili ipak ne baš? Kada se veliki skrivaju pod krov dok im publika kisne, ili otkazuju koncert. Ili ga skrate kada ih iznenadi u pola seta. I koliko god da je u takvim gigantskim produkcijama za svaki slučaj uzemljena i izvođačeva majka koja sedi tri države daleko, ipak… Ali zato Tejlor, vesela kao na seoskom vašaru, svira li svira. Kisne zajedno sa desetinama hiljada ljudi, a osmeh od levog do desnog mokrog pramena i ne skida se.
Dakle, zašto Tejlor Svift?
Može li se tako nešto odglumiti? Naravno da može. Naravno da i ona zna da je snimaju, spremaju zvanično izdanje, mora da pruži sve što ima da bi sve izgledalo tip-top. Jasno, DVD se sastoji od isečaka različitih koncerata, praktično „best of“ momenata sa turneje, ali i u toj postavci moraš ostavljati dušu na bini u pokušaju da napraviš što više dobrih kadrova. Da i ne pričam o svetu u kome je u tebe, svakog trenutka tokom koncerta, upereno bar nekoliko hiljada kamera mobilnih telefona, sada već dovoljnog kvaliteta da mogu snimati i solidne filmske hitove. Pa ti glumi, sestro slatka, čik ako smeš.
No, hajde da se isključim sa snimka uživo, jer taj koncert i takva produkcija moraju imati ozbiljna „studijska“ leđa. Na dve vremenske odrednice posmatrano, pa čak i sa dve žanrovske odrednice, Tejlor je sav taj previsokobudžetni šou na svaki način zaslužila. Konkretno, u vreme snimanja pomenutog DVDja, ona je pop princeza. Napola slatkiš za oči, napola muzičarka. Njene pesme odišu tinejdžerskim ljubavnim nabojem, ali i mladalačkom naivom. Ona ih je sama pisala, gotovo ozloglašeno autobiografski, pa ih tako i oseća i, samim tim, iznosi na scenu ili ploču. „Speak Now“ je sveže pokosio planetu, donevši i nešto više.
Sa druge strane, u momentu kada ja pišem ovaj tekst, Tejlor je odrasla, sazrela. Iako i dalje devojački razigrana, njene pesme nose mnogo više životne težine, preispitivanja i introspekcije, čak i kada se čine relativno plitkim, a svakako ljubavnim. A princeza je možda ostala zahvaljujući tom „bejbi fejsu“, dok je po svim parametrima lagodno zasela na tron, pomevši patos bilo kakvom naznakom eventualne konkurencije.
Taj put je, bez trunke sumnje, trasiran upravo pločom o kojoj ovde pišem. Do njenog pojavljivanja imalo se šta „reći sad ili zauvek ćutati“. Nakon nje ostalo je samo glasno pevati.
Zašto „Speak Now“?
Prelazni momenat ka punom sazrevanju. Osamnaesti rođendan, bar micva, ispraćaj u vojsku, matursko veče… Ili, diskografskim terminom, prevaziđen „sindrom trećeg albuma“, a da ga sa dostignute visine nije ni primetila negde ispod oblaka. Redak primer 10/10 albuma, koji će i sama imati problem da ponovi, uprkos planetarnih mega hitova kojima obiluje svaki sledeći. Iako se bar polovina albuma sastoji od srceparajućih balada, to nije više ona ista sramežljiva devojčica. Kompozicije su bogatije, aranžmani kompleksniji, ali i dalje prijemčivi širokoj publici, novi elementi su se nimalo tiho ušunjali…
Tako smo dobili energične, kantri-pop-pank pesme tipa „The Story Of Us“ ili „Better Than Revenge“, simfo-rok himnu „Haunted“ (obratiti pažnju na perfektno akcentovanu bas liniju na „Tejlorinoj verziji“ pesme), momentalne evergrin pop hitove „Mine“, „Sparks Fly“, ali i krajnje samooptužujuću baladu „Back to December“. Da navedem samo najistaknutije numere. Od tada su kritičarima ostali eventualno stihovi iz „Ours“ („Don’t you worry your pretty little mind, people throw rocks at things that shine“). Plus najpristojniji srednji prst ikada pokazan, pesmom „Mean“. Pa nek’ crknu dušmani…
E sad, zašto „Speak Now (Taylor’s Version)…“
… a ne „Speak Now“? Zato što koliko god dušmana da crkne, uvek se nađe još poneki. Konkretno, gospoda koja su zbog šake dijamanata (istini za volju, dobro velike šake) dopustili da izgube rudnik dijamanata, zovu se Skot Borketa i Skuter Braun. Spor je nastao oko master traka za prvih šest albuma koji su izdati za Big Machine Records, u vlasništvu Borkete i kasnije Brauna. Gospodin Braun se, stiče se utisak, našao uvređenim kada je Tejlor, po isteku ugovora, potpisala za Republic Records. Na pokušaj Sviftove da otkupi te mastere ponudio je nekakve sumanute uslove (ne nađoh tačno kakve), što je ova, razume se, odbila. Ali je onda, u potezu svojstvenom apsolutnom geniju, odlučila da svih šest ponovo snimi (do sada su objavljena četiri), prilično verno originalnim interpretacijama, uz tek poneko doterivanje muzike i omota, i izda pod novom etiketom. Naravno, ceo taj slučaj je izazvao tektonske poremećaje u javnosti, okrenuvši publiku u potpunosti na stranu Tejlor Svift. Novoizašla četiri albuma su poobarali silne rekorde, ostavivši prodaju inicijalnih verzija albuma negde pozadi u prašini. Usput su i dobrano ispromovisani kao delovi scenografije na poslednjim, naizgled beskonačnim, turnejama.
Povešće se, možda, i polemika oko toga kako su uopšte ovi likovi stigli do vlasništva nad tim snimcima. I to je, opet, priča stara taman koliko i sama pop muzika. Mlada umetnica potpiše ugovor koji je, uopšteno gledano, nepovoljan po nju, ali joj je prilika za širu promociju i velika pomoć u konačnom cilju, odnosno muzičkom sazvežđu. U tom smislu, Tejlor je sama sebi kriva. Odnosno, kriv je onaj ko je verovatno odlučivao u njeno ime, računajući da je u trenutku potpisivanja tog ugovora bila maloletna. Ne možemo tu kriviti ni Borketu koji je takav ugovor „podmetnuo“. Prosto, izdavač preuzima na sebe rizik, za slučaj da karijera ne krene u pravom smeru. Njeno (ili njenog predstavnika) je bilo da prihvati ili ne. Problem su, kao i obično, gramzivost i pohlepa. Kao da gospodi nedostaju, pa neće preživeti bez nekoliko. Ne nedostaju ni njoj, daleko bilo, ali ne dozvoliti umetnici prisup snimljenom materijalu… Siva zona, u najmanju ruku.
Da ne ostanem dužan, album je „pojačan“ (kao i ostale „Tejlorine verzije“) dodatkom bonus pesama. Tek da bude još slađe svoj novac izručiti na adresu umetnice, tj. njenog novog lejbla, umesto gramzivoj dvojici gorepomenutih.
Imam jednu ozbiljnu zamerku da uputim i na Tejlorinu stranu. Podleganje pritisku javnosti da se promeni deo teksta pesme je prosto nedopustivo. Navodno, nemalom delu publike je zasmetalo što je Tejlorina suparnica u pesmi „Better Than Revenge“ „bolje poznata po stvarima koje radi na dušeku“. „Kensel kultura“ u svom najgorem svetlu. Okej, to i deca slušaju, ali nije kao da žive u svetu „sunca i lizalica“, pa su izolovani od svega što se dešava. Uz to, ono što se „radi na dušeku“ je nešto sasvim prirodno, te možda nije loše deci objasniti neke stvari umesto skrivati od njih. U svakom slučaju, potpuno mi neprirodno zvuči „he was a moth to the flame, she was holding the matches“. Čak i pomalo neprikladno uz agresivnu izjavu da Tejlor „ništa ne čini bolje nego što se sveti“.
I na kraju, Tejlor Svift ili ne biti?
Znam, super je popularno u ovim našim krugovima biti antiprotivan. Jer mi smo prljave metalike, a ona je princeza u zamku. Mi smo ljuti ratnici, a ona je romantična devojčica. Poetska duša naspram ljutih gusara… Međutim, previše je primera koje već ja mogu da pobrojim gde se surovi metalci ozbiljno posvećuju delu Tejlor Svift. Suviše da bi to bilo ignorisano kao nevažna statistika. Žanr je ovde nebitan. Lični ukus je sasvim druga kategorija. Emocija i kako je preneta kroz muziku je sve što se računa. Slično je i u bilo kom od „naših“ žanrova. Zaključak jedini i nepobitan je da Tejlor Svift može da vam se sviđa ili ne sviđa. Njena muzika takođe. Ali suština se zbog toga ne menja. Ona je bez konkurencije najveća muzička zvezda današnjice i taj status je u potpunosti zaslužila. Pre svega kao jedna od najboljih kantautorki koje su se ikada pojavile na sceni. I to nije preterivanje.
