Izdavač: Osmose Productions
Datum: 27. 12. 2024.
Utrina… Prva pomisao na tu reč je selo do kojeg nema put, pusta i oronula kuća u kojoj su nastanjene samo lisice i kune i sva četiri godišnja doba koja šibaju zemlju koju ne čuva ama baš niko. Nema raonika, nema medenica volova, a nema ni ljudskih koraka. Samo je sneg mazi, a kiša satire. Utrina je nekada bila rodna zemlja, nekada nečija hraniteljica, jedino bogatstvo i zalog, a sada samo to sto i piše utrta jalovina. O njoj pripovedaju srpska sela svojim postojanjem, ali sada i projekat Vladimira Uzelca poznatijeg kao Vidak Lešina pod nazvan СМРТ. “Na utrini” kako glasi drugi album ovog projekta me je definitivno odveo u Banat na neku utrinu, a mnogo ih je. Pa da zašiljim pero…
Za СМРТ sam čula još 2021. kada je objavljen prvi EP pod nazivom “Mrtvaja”. Ono zbog cega sam se zapravo zaintersovala da napišem reč dve o ovom albumu je upravo taj EP. Sama pomisao da je ovo smislio isti čovek koji je jedan od članova All My Sins uliva mi nadu da ne može ovde biti ništa loše. Crno kako i jeste, mistično kako i mora biti, ovaj album je nešto šta svaki ljubitelj pomenutog benda, a i one tamne strane Balkana mora poslušati. Kao što naziv budi jezu i ono slovensko u nama, tako i naziv samog projekta je duboko utemeljen u našu tradiciju kao pojam. Smrt je fiziološki proces, može da nastane apoptozom ili nekrozom ćelije, u svakom slučaju dešava se svemu i svačemu što gaji život u sebi. U srpskoj, a naročito vlaškoj tradiciji posmrtni običaji su važniji od drugih i na smrt se gleda kao na svrhu proživljenog i obred prelaza.
Upravo je takva ta mrtva zemlja, utrina koju nam СМРТ pominje u svojoj prvoj pesmi. Pesma počinje narodnom melodijom koja se polako prepliće i pretvara u black metal pun mraka, beskrajne praznine i agresije. Pesma prema kojoj će fanovi sigurno prepoznati atmosferu All My Sins je “Oppidum Panuka”, balkanska black metal rapsodija koja se uklapa celokupnu priču svojom silinom zvuka, ali opet s druge strane sadrži atmosferu ravne i prema mom mišljenju ni malo žive Vojvodine. Ta pozadinska gitarska melodija je osnov skoro svih pesama albuma “Na Utrini” i to će činiti ovaj projekat daleko prepoznatljivim. Pesma koja mi je odvukla pažnju kao nekome ko voli lagane uplive narodnih melodija u metal naročito na domaći način je “Campus de Maxond”. Ako vas ništa ne podseti na selo, na staro i zaboravljeno ova melodija svakako hoće. Ljubimica albuma je “Crna voda” koja se vrti već pun sat dok pišem ove redove. Melodija i rifovi ’kosovkog zaveta’ kako volim da zovem sve pesme koje sadrže takt karkterističan za područje južne Srbije i naročito Makedonije, toliko su utkani u naš DNK da takva melodija bez malo tera na podizanje ruku i bacanje čaša. Ovakvih momenata je puno u srpskom metalu, ali retko ko zna da upakuje to kao All My Sins i СМРТ. Košava kao nešto što je personifikacija Panonije i hladnoće je uveliko zaslužila svoj pomen “U raljama košave” naravno u negativnom kontekstu jer sa njom ne može drugačije u ovoj priči. Taj hladni vetar bio je razlog borbe čoveka sa prirodnom. Od nje se ništa ne spašava, a kao najgori horor tera jezu u kosti. “Kao srp u noći” očekujem kao muziku za buduće filmske horor projekte sa tla naše zemlje jer ne može da vam ne privuče pažnju jeziv i sumoran ženski vokal u pozadini i više nego strašan tekst sa atmosferičnom melodijom. Na ovaj sumor, jalovinu i jezu se nadovezuje i pozadinska slika albuma koja je i više nego dovoljan prikaz utrine. Nigde ničega, samo ptice, po koje drvo, crnilo i ostaci neke naprave koja podseća na bunar. Volim kad se u tim stvarima ne preteruje, pa mi je i to privuklo pažnju. Nema tu mnogo šta da se kaže više, ostaje vam slušanje ovog albuma u zimu kako dolikuje, a i možda odem do Banata na lice mesta. Mada, imam dovoljno svojih brdjanskih utrina.
