Sve je nagoveštavalo da ću ponovo da zakasnim na početak. Ja, koji nikada i nigde ne kasnim, pa dva puta zaredom. Istini za volju, prošli put sam ja bio apsolutno i van svakog izgovora kriv, dok je ovaj put sumanuta smena koja je isticala u sedam uveče po centralnobeogradskom vremenu dala sve od sebe da mi sruši kulu od peska. Ipak, pobedio sam, stigavši čak i grlo da properem ispred dragstora. Pravog dragstora, ne Drugstore-a u kome se dešavao koncert. Mada se nalaze jedan na drugome, pa može da se kaže i da sam se osvežio ispred Drugstore-a.
I dobro je da jesam, jer se cena ječmene tekućine pridružila nizu poveznica između dva izdanja najdugovečnijeg muzičkog festivala na svetu, ako računamo samo one koje organizuje jedna prodavnica ploča. Sa druge strane, pivo jeste bilo za nijansu jeftinije nego lane, a svakako dramatično kvalitetnije. No, nismo se mi tamo skupili da pijemo pivo i pričamo kako je posao sranje.
Došli smo da poslušamo ni manje ni više nego sedam bendova u setovima od po pola sata. Praksa kojom se Rajko vodio prošle godine, nastavljena je i ove, tako da se raspored sviranja izvlačio neposredno pred početak festivala. Žreb je opet hteo da bend, kome bi se u svakoj drugoj konstelaciji stvari dodelio centralni termin, mora da otvori događaj. Realno, raspored koji je izvučen je delovao kao da Đoković prvo mora da pobedi Federera, Nadala, Haarp, Iluminate i Teslin zrak smrti da bi ušao u prvo kolo. A kako je ispalo na kraju, čitaćeš u sutrašnjem broju.
Zezam se, naravno, ali kakav bi to klikbejt bio…
Objektivno gledano, raspored je tako delovao meni, jer je Quasarborn otvorio feštu, meni omiljeni bend među učesnicima nastupio drugi, za njima Urlik koji me nije kupio prošli put kad sam ih gledao, a ostale nisam ranije ni slušao. Sve nekako naopako, a složilo se kao kajmak na vruću lepinju.
Dakle, otvorio je Quasarborn, pred prilično praznom halom. Kad kažem prilično praznom, pričamo o hali koja je zdravo ogromna, a unutra je bio tek dvocifren broj ljudi. Međutim, Quasarborn nije ime koje neće navući narod da eksira šta već ima u ruci i potrči unutra. Brzo se prostor kvalitetno popunio.
E sad, ja nikad nisam bio Quasarborn fan. Nije to moja šolja čaja. Dadoh im šansu onomad kad su se pojavili, nešto manju za popravni negde kod drugog albuma, gledao uživo, dobar nastup, ali muzika nikako ne leži. Osim što su, u trenutku kad sam prestao da im dajem šansu, skrenuli sa inicijalnog puta na meni daleko prijemčiviju stranu. Četiri pesme sa novog albuma koje su izveli na festivalu deluju dosta konkretnije, konciznije i hitičnije nego bilo šta što su ranije radili. Sve su i otpevane po naški, što nekako savršeno leže na taj i takav zvuk. A kad smo kod zvuka, trebalo je nešto vremena da se to namesti, pa se i tu videla razlika, tj. koliko se nijansi i detalja kojima su nakrcane ranije Quasarborn pesme izgubi ako zvuk nije sto posto savršen. Kod novijih stvari to prosto nije slučaj.
Ostadoh zabezeknut, te iskoristih pauzu dok se domaćin nameštao da pazarim pivo.
I disk, ne sekiraj se, podrška sceni i tako to.
Tek da dokaže da nepotizam, korupcija i stranačko zapošljavanje ne zaobilaze ni domaću hardkor scenu, Rajko je iskoristio priliku da postane prvi čovek koji je dva puta nastupio na Hard Corner Festivalu. Sa tim u vezi, ja koristim priliku da objavim Bronze kao prvo ime trećeg izdanja festivala.
Šalu na stranu, Reckoning je jedini bend koji me nije iznenadio te večeri. Bukvalno, tačno što se od njih očekuje. Oklembesiše muda o gitare, pustiše Zeku da isprebija mučene bubnjeve, dok je Miloš suvereno vladao kako mikrofonom (osim kad raspomamljeni Dimitrije uskoči da pomogne), tako i vulkanom koji se užurbano pregrevao ispred bine. Pola sata tokom kojih je obnovljeno gradivo, ali i najavljeno što uskoro sledi. Reckoning je objavio rat i nezaustavljivo melje!
Sledi ih Urlik koji, kako sam već spomenuo, nije na mene ostavio naročit utisak pre par godina na To.Be.Punk. festivalu. Ispostaviće se, međutim, da ću drugi put u nepuna dva sata da pokusam što sam… Jasno ti je šta. Jer oni su vozili i vozili i vozili i nisu stali. Prošli su kroz crveno, pregazili pandura koji je probao da ih zaustavi, razrušili postavljene barikade i tek kad su izazvali potpuni haos namerno se spucali u zid. Garažna pank svirka u svojoj esenciji, svirački relativno svedena, ali natankanog rezervoara i papučice gasa konstantno prilepljene za patos. Ako mi dozvole žanrovsku odrednicu, noar antiherojski pank.
Možda grešim, ali čini mi se da su se najduže od svih zadržali na bini. Što ne znači da su makar na momenat ispustili energetski nivo. Nisam imao dovoljno love za ploču, ali ih vrtim na Bandcamp-u dok pišem ove redove, što i tebi svesrdno preporučujem.
E sad, ako se Urlik popeo na binu, pa ih ne možeš ni kukom svući sa iste, Peripetija se gore zadržala cirka dvanaest minuta i za to vreme pomela patos publikom koja nije stigla ni da se ljudski opasulji od šoka. Ekipa novosadsko-beogradskih strejtera i prešarmantne strejterke promoviše dugosvirajući prvenac koji i traje otprilike koliko i njihov nastup na Hard Corner Festu. Bazični, rani hardkor pank u punom zamahu, nervozan, besan, angažovan, ali ipak pun nade u nekakav srećniji nastavak. Jasno se i videlo koliko im svima znači vrhunski pozitivna reakcija publike.
Pod „pozitivnom reakcijom“ čitaj da se satraše međusobno. Ne mogu baš reći da odobravam neke od tih nekontrolisanih poteza, naročito ne izvesnih individua koje se ponašaju kao poremećeni karatisti, ali delovalo je da niko nije povređen. Srećom!
Najprijatnije od pomenutih iznenađenja priredili su prvi prekogranični gosti večeri. Heihaizi iz Zagreba su meni zvučali kao rani Beastie Boys nakon što su se okoristili o barem jednu Medvednicu spida. Ili kao Turnstile kad bi stvarno svirali hardkor pank. Taj mi je neki vajb ostao od njih. Elektrifikovan nastup koji oni mogu zvati rep pank koliko hoće, ali ono je zvučalo kao dobro nadrkan hardkor u kome se tekstovi nekad prividno repuju.
Bilo kako bilo, čast svim bendovima, ali energičnijeg nastupa uz energičniju muziku, sinoć nije bilo. Heihaizi su brzi, kratki, precizni i ubitačno dobri. Ni za njihovu ploču nisam imao para, ali su srećom imali kasetu u ponudi. Vrteće se, okretati i obrtati, nema nikakve sumnje. Strašan bend!
Veče se već privodilo i kraju, al’ ne može to kako ti hoćeš! Kao matori domaćini koji te ne puštaju da odeš „ne popijemo bar još po jednu“, Popik je rešio da nas počasti, onako, po bosanski. Iz kafančuge na obodu Baščaršije, pravo na binu, da dostave verziju panka koja je negde između S. M. F.-a, Bombardera i Motörhead-a. Naravno, karakteriše ih tradicionalni crni humor kakav može da se zapati samo u Bosni. Ne ostajući dužni nikome, pa ni sebi samima, šire „umilne“ reči i prljave taktove po svima redom. Evo i primera: „NGO“, „Nerad oslobađa“, „Fanovi Dubioze“, „Kurac vam je refren“, „Šta’š popit“…
Zabavno, svakako, ali i dalje pravo zajebano. I dobra svirka, muzički na jakim osnovama, iako i dalje pankerski omeđena. Popik ipak uspeva da razmrda, sada već proređenu publiku. Kapa dole, pa čvrga u čelo!
Od beogradske treš metal trojke Atomic Fault sam očekivao više. U stvari, njihovom nastupu se nema Bog-zna-šta zameriti. Baš daju sve od sebe, vidi se da su uneti u to što rade, sviraju sa puno želje i potpuno posvećeno toj nekakvoj nemačkoj staroj treš školi. Upliva poneki D. R. I. momenat, tek da začini, ali je suština negde između Kreator-a i Sodom-a. Međutim, zvuk im je baš „propatio“ u nedostatku druge gitare. Morali bi to rešiti drugačijim aranžiranjem pesama ili prosto dodatkom četvrtog člana. Svašta može da se priča o žanrovskom pristupu, nedostatku inventivnosti ili originalnosti, ali hajde da ne davimo momke. Mladi su, ima vremena i to da se posloži.
A ono što se definitivno posložilo, jeste Hard Corner Festival. Drugo izdanje je, po ličnom mišljenju, prevazišlo prvo. Ne po imenima bendova, ona su manje bitna, ni po organizaciji, jer je i prvi put sve ispoštovano do krajnje mere. Ni prostor jer je geografija odavno sporedna ulica u ovom našem mikrokosmosu. Ni količina prisutne publike, o čemu nemam ni najblažu predstavu jer sam užasavajuće loš u proceni. Festival je porastao zato što je ispratio inicijalnu ideju Hard Corner dućana. Postao je ujedinjujuća sila. Rajko je od starta ponosno naglašavao kako želi da njegova mala radnja okuplja sve kojima nije mesto u Metropolisima i Jugotonima ovog grada. Gde ima mesta za pankera, ima i za metalca, pa i rokera, a naći će se slobodno mesto i za dobru dušu željnu samo dobrog društva. Sve to, a i više, je Hard Corner. Dućan ili festival, nije važno. Ako ne stigneš na jedno, dođi do drugog. A ti Rajko, polako spremaj treći!
