Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije
Godina: 2016
Sama činjenica da je knjiga ovog naslova i tematike morala biti napisana, štampana i objavljena, kao i to što se o ovoj temi uopšte razmišlja i polemiše, daleko je ozbiljnije zvono za uzbunu nego bilo šta u njoj napisano. Predmet priče može čak biti i drugi, ne nužno muzika, umetnost ili uopšteno kulturna dostignuća jedne države kao što je Jugoslavija. Nauka, sport, materijalno bogatstvo… Svaka, pa i najmanja naznaka uspešnosti, na bilo kom polju delatnosti, povlači pitanje nacionalne ili verske pripadnosti. O neuspesima da i ne govorim. Sindrom “komšijske krave”. Takvi smo, bili i ostali, mi kojima je sudbina dodelila da smo u jednom momentu bili Jugosloveni. Čak, kako autorka odlično zaključuje, i generacije kojima su tek roditelji bili Jugosloveni. Međutim, poenta ove knjige ne krije se tu. Gore napisano je tek preovlađujući narativ među najglasnijima od nas, dominantnim političkim figurama, funkcionerima na sumnjivim položajima i, naravno, medijima koji se istima bave.
Konkretan zaključak koji autorka pokušava da izvede iz svog naučno-istraživačkog dela je da muzika koju je iznedrila jugoslovenska scena preživljava nestanak sopstvene domovine, nadrasta ratom izazvana neprijateljstva i prilično se uspešno integriše u postjugoslovenski kulturni okvir svih bivših jugoslovenskih država. Autorka u te svrhe upošljava nekoliko aspekata, uglova posmatranja, sopstvena i tuđa iskustva, kao i višestruke elemente koji sačinjavaju ta iskustva. Ali dešava se greška u inicijalnoj formulaciji, koja nigde nije očiglednija nego u samom zaključku knjige:
“Kako sam ovde pokazala, muzika može biti predmet ozbiljnih sukoba i okidača podela…”
Prof. dr Petrov u ovoj knjizi pokazuje i, nesporno, dokazuje da predmet ozbiljnih sukoba može biti isključivo muzičar, odnosno, izvesni stavovi i izjave muzičara koji dovode okidanju podele. Precizno, teza autorke je prevashodno temeljena na prvim koncertima troje “ozloglašenih” muzičara u posleratnom Beogradu. Zajedničko za Terezu Kesoviju, Doris Dragović i Dina Merlina je jasna nacionalna opredeljenost, u toku i neposredno nakon rata kojim su svo troje na različit način bili zahvaćeni. O samoj muzici ovih izvođača se mnogo govori, ali se ona ne dovodi u spregu sa sukobima i podelama, već se deklariše kao sasvim neutralna sila u tom pogledu. Muzika je bila i ostaje vezivno tkivo, kakav god da je pristup publike na koncertu ili diskurs koji okružuje izvođača i događaj. Tek nekoliko muzičkih momenata, kakva je Merlinova “Da te nije, Alija” (fusnota čak skreće pažnju na Merlinovu izjavu da ju je posvetio poginulom prijatelju Aliji, a ne pokojnom prvom predsedniku Bosne i Hercegovine), navodi na to da muzika može izazivati negativne konotacije u poratnom, postjugoslovenskom društvu. Sa druge strane, Terezi Kesoviji je srušena kuća, što je bilo izgovor za izjavu kako nikada više neće nastupati u Srbiji. Doris Dragović se jasno politički opredelila, a zatim i okušala kao izvođačica patriotskih numera (naglasak na reči “patriotskih” umesto “nacionalističkih”). Najveći od troje “grešnika”, Dino Merlin je čak i ratovao protiv Srba i, kao takav, bio nepoželjan u Beogradu. To su stvari koje je muzika morala i uspela da kompenzuje na analiziranim koncertima. Dakle, muzika kao čulni i koncert kao empirijski doživljaj, u slučaju troje pomenutih izvođača nije predmet sukoba niti podela.
Naravno, brojni su drugi primeri, kojima se autorka ovde ne bavi, gde imamo sasvim otvoreno iskazivanje mržnje i beskrupulozno potpirivanje verskih i nacionalnih netrpeljivosti kroz samu muziku. Nalazeći se (najčešće) van žanrovskog spektra pop muzike, oni ostaju van narativa ove knjige, što dovodi do novog pitanja. Šta je, uopšte, jugoslovenska muzika? Autorka se ograđuje na zvučni prostor popularne muzike, odnosno muzike koja je autentično nastala na jugoslovenskom geografskom prostoru. Pominje se svojevrsni “uzgoj” takvog zvuka na festivalima širom jadranske obale, kao i njen heterogeni sastav, koji je homogenizovan u nešto što autorka prepoznaje kao jugoslovensku pop muziku. Bazirajući istraživanje na tako suženom izboru, izostaje folklorni aspekt populane muzike (ali i sam folk uopšte) koji je iznedrio neka od najvećih imena na jugoslovenskoj sceni. Tek u prolazu navedeni Azra i Bijelo Dugme su sjajni primeri onoga što već sam naslov knjige najavljuje. U slučaju Azre, da nepromenjivost stava vođe grupe i apsolutno odbijanje bilo kakvog svrstavanja dalje od muzičkog, samim tim i ne dozvoljava da se proizvodi bilo kakva negativna energija. Na drugom primeru, eksplicitno je dokazano da bez muzičarskog opredeljivanja na političkom planu, povratnički koncert prolazi bez ikakvih neprilika izazvanih medijskim linčom baziranim na nacionalističkim osnovama. Razumljivo je da se primarno želi pokazati izraženost osećanja podstaknutih muzikom, u korelaciji sa izraženih ratnim podtekstom, ali ostaje u knjizi nedovoljno istaknuto da ta osećanja nisu ekskluzivno rezultat ekstremnih okolnosti i njihovog prevazilaženja putem zvuka.
Nostalgija se jedan od faktora koji se često pominje kao okidač tih osećanja izraženih u tri navedene koncertne hale. Opet, autorka izuzetno jasno razlaže i samu nostalgiju na njene sačinitelje, kao i višestruke razloge za njeno pojavljivanje na obrađenim koncertima, na bini i ispred nje. Ne zaboravlja se ni komponenta mlađe generacije koja takođe posećuje date događaje, a koja svakako nije, ili bar ne nužno, zadojena ratnom komponentom muzičarskih biografija. Pojašnjeno je, pa čak i čvrsto oslonjeno na tezu da je muzika veća i od mesta (Jugoslavije), trenutka (rat i raspad), ali i od vremena kao takvog. Međutim, ni sama (jugo)nostalgija ovde nije u dovoljnoj meri odvojena od “skandala” koje sa sobom nose pobrojani muzičari. Upravo u tom pravcu, verujem, navođenje suprotnih primera bi obogatilo ovaj rad i dalo mu potpuniju sliku.
Pomenuta žanrovska ograničenja ostavljaju priličan spektar za temu relevantnih muzičkih entiteta potpuno neistraženim. Najočiglednije od njih autorka i navodi pod imenima Bore Đorđevića i Svetlane Ražnatović, kao i sa druge strane Olivera Dragojevića, te uzgredno navodi i njihove “grehe” koji im ne dozvoljavaju nastupe u novoinostranim državama. To me dovodi do novog problema koji imam sa knjigom “Jugoslovenska muzika bez Jugoslavije”. Kako u podnaslovu stoji “Koncerti kao mesta sećanja”, a istraživanje je dobrim delom zasnovano na “skandalizovanim” koncertima, smatram da bi se dubljim osvrtom na neostvarene koncerte došlo do dodatnih zaključaka. Čak i eventualnim uključivanjem samih muzičara u tok naučnog istraživanja, ali i ispitivanjem javnog mnjenja o temi problematičnih muzičara i izvođača, te njihovih nastupa, došlo do jasnijih odgovora na postavljena pitanja. Ovako, autorka ostaje nedorečena, formirajući stav na osnovu tek nekolicine iskaza, ličnim posmatranjem koncertne publike, ali i analizirajući komentare na različitim internet portalima. Stiče se utisak nedovoljne razrađenosti čak i kada se radi o posebno izdvojenim događajima, kakva su tri detaljno opisana koncerta, obzirom da se refleksija “prokazanih” izvođača izvodi iz medijskih napisa i gostovanja u televizijskim emisijama. Brojna pitanja, važna za ovakvu studiju, ostaju bez odgovora, ili su odgovori uvijeni u tipičnu medijsku foliju, kakvu velike zvezde praktično na prvom koraku u industriji zabave nauče da koriste.
Takođe u vezi sa tim, a i u uskoj uzročno-posledičnoj vezi sa sećanjima i osećanjima koje publika doživljava tokom koncerata, može se govoriti i o samom performansu koji ih izaziva. Izražene glumačke sposobnosti koje su jako česte, naročito u nastupima zvezda popularne muzike (ne samo na postjugoslovenskom prostoru), takođe mogu poslužiti kao izazivači snažnih osećanja kod onih na koje se želi uticati. Sasvim je uvrežena fraza da publiku ne možete prevariti, ali je i tek ovlašnim sagledavanjem realne slike ta fraza lako pobijena. Uzmimo primer jedne od najvećih zvezda jugoslovenskog muzičkog sazvežđa, Lepe Brene, naročito u vremenu njenog odrastanja od seks simbola svejugoslovenske (pa i balkanske) folk muzike, do pop dive u dvadeset prvom veku. Skrećem pažnju na njeno izvođenje srceparajućih ljubavnih balada, dok privatno obitava u jednom od najsrećnijih brakova sklopljenih između dve izuzetno popularne ličnosti. Oseća li Lepa Brena zaista toliku bol dok ispeva tragičan kraj neke fiktivne velike ljubavi? Ima i suprotnih primera, gde publika zaista i nije prevarena, ali se prevara dešava na suprotnoj strani, tj. prevarena je sama pesma dok se izvođač zadovoljno osmehuje, očito egzaltiran interakcijom pesme i publike. Jasno, suze se jako teško glume (mada nisu nemoguće za odglumiti) i nema sumnje da su jake emocije sasvim skrhale Terezu Kesoviju, naročito uzevši u obzir da se radi o pevačici koja je karijeru i gradila na izuzetnom emotivnom naboju svojih pesama, te da ih, od troje pobrojanih u knjizi, sasvim sigurno najjače oseća. Ali, sama autorka navodi, sa emotivne strane gledišta, povratnički koncert u Beogradu se malo razlikuje od drugih njenih nastupa, pa samim tim i pojačava argumente za tezu da je na dodatni naboj tog koncerta prevashodno uticala ratna prošlost, odnosno sama kontroverza koja je koncert pratila.
Sa druge strane, a takođe je spomenuto i u knjizi, Kesovija izjavljuje za hrvatske medije, povodom nastupa u Beogradu, kako “mora od nečega živeti”. Sama ta izjava navodi na sumnju u glumački performans namesto iskreno emotivnog pražnjenja na nastupu. Doduše, mora se uzeti u obzir da su se “pravila” muzičke industrije okrenula naglavačke, naročito u pogledima Tereze Kesovije i muzičara njene generacije koji su odrastali u potpuno drugačijim uslovima. Prodaja nosača zvuka gotovo prestaje da postoji, te kao primarni izvor prihoda ostaje koncert. I ovo je autorka kratko, ali sasvim fino razložila, međutim ostaje nepostavljeno pitanje koje je u relaciji i sa performansom i sa materijalnom komponentom pobrojanih koncerata. Čemu toliko čekanje? Kesovija svoj prvi poratni koncert u Beogradu drži 2011. godine. Dino Merlin takođe. Doris Dragović 2014. Petnaestak godina od završetka rata bilo je potrebno da se ovi koncerti dese. Čekanje da se stvore pravi uslovi, koje navode sami muzičari, a ni autorka argumentuje suprotno, lično, ne nalazim kao prihvatljivo.
Nazivajući stvari pravim imenom, čekalo bi se da se politička situacija sredi u dovoljnoj meri da sa te strane nema prepreka. Situacija se, pritom, u Srbiji sređuje već početkom novog milenijuma (barem u onoj meri do koje je i danas sređena), a nedugo zatim i u drugim “problematičnim” postjugoslovenskim državama (takođe u relativnoj meri). Takođe, u trenutku povratničkog koncerta, od troje izvođača jedino Dino Merlin predstavlja aktuelnu muzičku zvezdu, što dokazuje i količina prodatih karata. Sa tim u vezi, verovatno jedino on ne dolazi kao “žrtva” muzičke industrije, ali i kao jedini kome su potrebne dodatne mere obezbeđenja, čija je sigurnost ugrožena kao najistaknutijem od tri “grešnika”. Samim tim, ne možemo govoriti da je Dino Merlin čekao da se prilike usklade sa mogućnostima. Na Terezu Kesoviju i Doris Dragović je, mnogo verovatnije, uticala materijalna strana nastupa u Srbiji i prilika da se iskoristi potencijal “novopronađenog” tržišta. Tu ne treba zaboraviti ni marketinšku vrednost skandala u dvadeset prvom veku, obojenom tabloidnom žutom bojom. Kao dodatna potvrda ove teze, a što ostaje potpuno prenebregnuto u knjizi, je činjenica da ove koncerte ne organizuju sami muzičari. U njihovo održavanje je uključen veliki broj ljudi, muzičkih i nemuzičkih entiteta koji svakako ne rade u svrhu pomirenja među narodima, već za novac. Oni takođe prepoznaju potencijal povratničkih koncerata, naročito onih koji će besplatno biti reklamirani pomoću “mračne” prošlosti izvođača i samim tim privući više pažnje, više prodatih karata, dakle više novca.
Još je tu aspekata knjige koji su mogli biti dorađeni i bolje zaokruženi radi tačnijeg ili barem jasnijeg zaključka. Autorka i sama priznaje da se uhvatila u koštac sa ogromnom temom, vrlo kompleksnom, koja će verovatno još dugo biti nedovoljno raščlanjena, ali koja iz brojnih razloga zahteva odgovore. Ono što je Ante Perković u svojoj “Sedmoj republici” načeo iz novinarskog ugla gledanja, Ana Petrov razrađuje naučnom metodom, ostavljajući prostora za nadogradnju. Sa tim u vezi, već na predstavljanju knjige autorka objavljuje osnivanje “Centra za jugoslovenske studije” na matičnom fakultetu, sa ciljem da se ovoj i njoj srodnim temama posveti više pažnje. Sve sa dalekim ciljem razjašnjenja odnosa među dojučerašnjim zemljacima, u svrhu konačnog prihvatanja zajedničke prošlosti i fokusiranja na mogućnost bolje komšijske budućnosti.
