Izdavač: Jugoton Croatia Records
Datum: 3. mart, 2023
Predstavljam vam jedan eksperiment. Nikada se nisam ovim bavio, niti sam mislio da ću, ali me je barem jedan deo ove diskografske antologije naterao na delanje. Priznaću, malo sam i varao. Ovom prilikom želim da pozdravim dva doajena domaće rok kritike, čijim sam se stručnim analizama služio ne bi li ušao u srž materije, Branimira Loknera i Dragutina Matoševića.
Evo gde je problematika. Grupa CD je delovala relativno kratko. Jedva su šest leta sastavili, tokom prve polovine sedamdesetih godina prošlog veka. Za to vreme su uspeli da se dočepaju osam singlova, tj. šesnaest pesama koje su se sve od reda našle na ovom disku. Međutim, ono što im nije pošlo za rukom je da se nađu na dugosvirajućem nosaču zvuka. Barem ne pre nego što se ova antologija našla na polici matičnog im izdavača. Kao očigledan uzrok izostanka šire prepoznatljivosti stoji nedovoljna prijemčivost ovih pesama, naročito kada se ima u vidu kakvu su konkurenciju imali u okvirima žanra. Čak i u Jugoslaviji, da ne pominjem kakvi su majstori ranog popa izazivali nesvestice u auditorijumima Engleske, kontinentalne Evrope ili Amerike.
Dakle, Grupa CD nije imala ono što je trebalo da bi se merili sa Čobijevim Pro Arte, na primer. Sa druge strane, ja nemam izbora nego da verujem rečima gospodina Matoševića koji tvrdi da je Grupa CD “ostavila neizbrisiv trag na muzičkoj sceni bivše nam države”. Dovoljan je to dokaz da je kvalitet ipak postojao, iako kao krunski dokaz mora stajati disk koji mi se vrti u plejeru.
E sad, i tu nailazimo na nedoumicu. Šta se konkretno desilo grupi 1973. godine? Odgovor se verovatno krije u činjenici da je gospodina Cvetić Dragana (inicijalima CD), vođu grupe, ozbiljno zaintrigiralo stvaralaštvo Deep Purple. Pazite ovo, iste godine izdat je singl, kao i prethodna tri (iz prethodnih godina), sa dve čistokrvne, naivne pop rok numere “Nek te drugi ljubi / Ljudi kao mi”, a za njim je sledio “Crvene ruže / Vjeruj u ljubav”. “Crvene ruže” je obrada klasične balade “Roses are Red” Bobby Vintona, dok je “Vjeruj u ljubav” jedan stadionski hard rok pokušaj. Čak ne ni loš, po svetskim standardima. Purple bi od ove pesme stvorili još jedan “Highway Star” bez problema. Jedino što Grupa CD nije bila Deep Purple.
I šta se onda desi. Pomisli Šebalju Miloše da ga čeka pravi vatromet do kraja cedea, a usledi narodnjak kakvog bi se i Milić Vukašinović postideo, iako su momci baš pokušali da ga provuku kroz nekakav rokenrol. Već se nazire obrazac. Grupa CD je nakon neotvaranja prvih vrata na koja su kucali, pokušala na druga, pa na treća. Naročito kad se čuje koliko bendu prirodnije stoji njihov originalni muzički pravac, gotovo evergrin pop, na “B” strani istog singla.
Kratkog je daha, srećom, bio taj izlet. Poslednja dva singla u karijeri grupe, očekivano, moji su favoriti. Ne samo povratak hard roku, već i eksperimentisanje sa progresivom, mračnim melodijama, dubljim tekstovima koji upadljivo gube na optimizmu i mladalačkoj razdraganosti. Deep Purple, Led Zeppelin, Doors ili, u domaćim okvirima, Smak, jasni su izvori inspiracije.
Grupa CD se u ovim muzičkim okolnostima dosta dobro snalazi, dokazujući instrumentalnu potkovanost, kao i zanatsko poznavanje kompozitorskih trikova. Čak i omoti singlova dolaze do izražaja, vukući reference na poznatije savremenike.
Okej, poslednja stvar je opet mekša, ponavlja se pop obrazac, mada nekako zreliji u odnosu na ranije. No, ona samo pokazuje možda i ključni faktor koji je uslovio da bend ne dođe do “velike” ploče. Nedostatak konzistentnosti, tj. konstantno traganje za formulom koja će im doneti uspeh, paradoksalno, sprečila ih je da značajnije uspeju. Međutim, ta činjenica ne menja na značaju antologije koju imam sreću da držim u rukama. Očigledno, Grupa CD jeste “nezaobilazan dio muzičke baštine ovih prostora” (gospodin Dragutin Matošević, na portalu “Barikada”), koliko god da nije presudna niti ključna za razumevanje ili istraživanje Jugoslovenskog pop ili rok nasleđa.
