Izdavač: Hoplit
Godina: 2022
Naslov originala: Billie Holiday – Lady sings the blues
Spisak kvalitetnih, interesantnih i inspirativnih muzičarskih (auto)biografija je frapantno kratak. Još i kraći ako uzmemo u obzir relativnu književnu vrednost. Naročito kad se sagleda tonaža hartije koja se u te svrhe troši na gotovo dnevnom nivou. Prosto, rokenrol, i popularna kultura uopšte, su stigli u godine kada se polako svode računi (ako isti već nisu svedeni olakim shvatanjem psihoaktivnih supstanci ili suicidom). Šta tada radi muzička zvezda? Ne sedne da piše, već mu u tome pomognu stručniji ljudi. Pod ovim “stručniji”, čitaj: vičniji čitanju gladi publike za skandalom. Željama širokog auditorijuma da vidi bisere uvaljane u blato. Izdavači koji znaju da se skandal najbolje prodaje, neuspeli autori koji postaju urednici sa makazama za seckanje i lepljenje najsočnijih detalja na gomilu, menadžeri pijavice koji se predstavljaju kao pojasevi za spasavanje posrnulih zvezda… Umetnost, stvaralaštvo, ostaju po strani, tek kao uzročna pojava za jedan, nadasve turbulentan, životni put.
(Auto)biografija tada poprima očekivan izgled. Prelazak preko trnja, siromaštva, rasturene porodice, maloletne delinkvencije, do zvezdanih visina. Zatim pad u vrtlog zavisnosti od droge, alkohola, suprotnog (ili istog) pola ili kombinacije sva tri. Otuda naš muzičar postaje mračni vitez koji prolazi kroz pakao rehabilitacije i samospoznaje, do pomirenja sa sudbinom i nekom vrstom srećnog kraja kada se punom posvećenošću vrati onome što je od malena zavoleo, tj. svojoj umetnosti. Kojoj zatim zahvaljuje što mu/joj je spasila život.
Bajkovita priča koja, jednom pročitana, zaista ne mora ponovo, samo sa promenjenim imenima. Osim ako čitalac nije izistinski zagrižen fan izvođača. U tom slučaju, knjiga vredi makar jednog novog saznatog detalja. Mada i bez njega bi verovatno završila na istoj polici.
E sad, gde u toj konstelaciji stvari stoji “Dama peva bluz”?
Među književnim vrhuncima autobiografskog usmerenja svakako ne. Knjiga je pisana vrlo sirovim jezikom, uz izuzetno malo osećaja, naročito u poređenju sa Daminim muzičkim performansom. Iako je i Bili Holidej imala pomoć prilikom pisanja ove autobiografije, ona se očigledno nije odnosila na literarne korekcije. Digresije kojima je sklona takođe ne pomažu da ovaj narativ bude tečniji za čitanje. Još manje naizgled bezbrojna imena muzičara i drugih saradnika koji se najčešće pomenu tek jednom i brzo nestanu i iz priče, kao i iz pamćenja čitaoca.
Nešto bolja je situacija sa samom pričom. Pre svega, ovde se govori o turbulentnim vremenima i van muzičke scene. Knjiga obuhvata period oba svetska rata, kao i međuratno doba, veliku depresiju, prohibiciju, rasnu segregaciju… Sa druge strane, kulturni procvat i pupoljci nečega što će, već par godina nakon autorkine prerane smrti, postati globalna, popularna kultura.
Pogled iz te perspektive i daje osnovnu vrednost ovoj knjizi. Autentična ispovest velike muzičke zvezde, koja to nije bila. Naročito ne kada se svetla pozornice ugase, elegantne haljine i cipele ostave po strani. Priča osobe koju su jedni obožavali (i još uvek je obožavaju), dok su je drugi mrzeli bez da se radilo o muzičkom ukusu. Pritom, ne samo da se radi o osobi tamne boje kože, što je već samo po sebi dovoljno skandalozno. Ona je i žena. Na turneji sa muškim orkestrima. A zna se gde je ženi mesto bilo u to vreme.
Priče o rasizmu u Sjedinjenim Američkim Državama su pričane i ispričane mnogo puta. Crni pisci su čak i u najranijim danima nakon ukidanja ropstva ostavljali zapise o tome. Ne manjka ni zapisa o poznatim muzičarima koji su izrasli iz pakla rasne netrpeljivosti. Međutim, Bili Holidej je verovatno, uz Besi Smit, Elu Ficdžerald i Saru Von, najraniji primer crne žene u muzičkom sazvežđu. Iz tog ugla gledano, “Dama peva bluz” je pravo malo blago, najviše iz razloga pomenute književne neuglađenosti. Bili Holidej nam daje nerafinisan, žustar uvid u stanje stvari, ne štedevši nikoga i ništa, pa ni samu sebe, kada zasluži. Bez dlake na jeziku predstavljen je društveni presek ludila prve polovine dvadesetog veka u Americi.
Prema očekivanjima, knjiga prati ustaljeni uspon, pad i izbavljenje muzičke zvezde, na koji smo navikli, a kojim sam se bavio u uvodu. Uz ogradu da je verovatno jedna od prvih svoje vrste (originalno objavljena 1956). Sve uz očekivane pouke i poruke za kraj. Za pametne da uče na tuđim greškama i negativnim iskustvima. Za manje pametne, a više radoznale, njuškala i uživaoce u patnjama boljih od sebe, tu je ostatak knjige.
Naravno, za obožavaoce jednog od najharizmatičnijih glasova stoleća za nama, apsolutna obaveza. Za sociološke istraživače, neizostavno štivo da bi se izašlo iz prašnjavih, knjiških okvira i zakoračilo u stvaran, duboko podeljen svet. Svi ostali bez problema mogu i zaobići, jer ima daleko kvalitetnijih memoara u, sada već okeanima notnih knjiga.
