И док седим у последњем аутобусу са опрезом посматрајући возача тамне пути, рекла бих из Индије, јер Србија, економски тигар из љиховог угла гледано, а земља трећег света из мог угла гледано, увози раднике из земаља петог света, без да увредим било кога, у глави већ пишем нешто што не знам да ли ће бити извештај или колумна. Имала сам такве двојбе и раније па бих из искуства рекла да ће ово на крају испасти неки бућкуриш који можда нико прочитати неће, али не бринем се превише због тога.
Ако ико ово и прочита, унапред се извињавам на лошим реченичним конструкцијама, јер ја од 2004. године пишем искључиво на енглеском језику. После рада на радију и телевизији, схавтивши да ја ту, заправо немам шта да тражим јер су цензуре увелико почеле, па када склањају једну Јадранку Јанковић, Давида Вартабедијана и моје узоре, браћу Ползовић, шта бих ја са својих неких 14, 15, 16 година очекивала да постигнем? На радију сам била добар глас и предвиђали су ми успешну каријеру спикера. Хвала, нисам заинтересована. На телевизији ме је више интересовало шта се дешава иза камера него ипред истих где су ме поставили. И тако дан за даном, пред коцкастим екраном и читава тада четири канала, отишла сам у воде писаног новинарства. Мало за Мађаре, мало за Пољаке, мало за Украјинце и најдуже се задржах код браће Хрвата. Домаћи издајник и страни палћеник… Магазине за које сам писала у Пољској и Мађарској никад видела нисам. Интернета није било. Писала сам на писаћој машини кућног савета до дубоко у ноћ јер таман кад стигнем до краја, ем боле прсти, ем обневидим, па погрешим, па све из почетка. Рукопис се слао поштом која је отварана, прегледана, из које су се избацивали омоти албума сумљивог садржаја. Касније је било лакше. Не сећам се ни сама када, али поприлично касно сам добила интернет и прозор у нови свет. Тад већ почињем да имам увид у својих руку дело, да се сусрећем са критикама и коментарима. За конструктивну критику сам увек била за, све остало ме није занимало.
Најдуже сам се задржала пишући за Metal Jacket Magazine, који се на жалост, после дугог низа година угасио. Писало се и тамо на енглеском, путвало се, дружило и уживало. Стварале су се везе (пословне) и контакти, нераскидива пријатељства, и онда у једном тренутку мисао: “Ја ово радим више од двадесет година! Време је да се осамосталим!” А онда би корона и мисао подржана од стране мени најдражих Земунаца уз пар пива и поенку топлу чоколаду, родио се у срцу Земуна наш Абадон.
Током година бављења новинарством, а да за исто немам никакво формално образовање, некако ми је прешло у навику да без обзира да ли имам акредитацију, после концерта некако сасвим природно напишем пар речи. Ретки су, морам признати, концерти на којима се потпуно опустим не размишљајући ни о чему. Ни о сет листама, јер морамо признати, увек ћемо наћи замерке, ни о звуку, ни о чему. Увек ће да фали баш омиљена песма са тамо неког албума са Б стране касете… О да… Касете…
Погледам прва три реда публике на Ритму нереда тог 18. новембра… Деца… Не знају они ни шта су касете. Не знају они муке Танталове деведесет и неких када је тај исти Ритам нереда који данас преслушавају на два клика на интернету била немогућа мисија. Не знају они ни да су се тада касете куповале испред СКЦ-а. Не оригинали. Копија копије. И тај Ритам нереда, не да није било оригинала, него се и за копију радила безбедоносна провера. Није то могао свако да добије. Случајно упитах једно јесење вече има ли неко Oi Ain’t Dead и Никог нема. Упутише ме, добро се сећам, до Ивана, трећа тезга са леве стране. Каже: “Дођи сутра, понеси две касете.” И дођем ја са касетама са земунске пијаце. Окрет, поглед преко рамена, предаја касета… Позавидели би нам и најбољи дилери дроге у граду. Два дана касније долазим по своје касете, питам шта сам дужна. Ништа! И тако Иван и ја постадосмо другари. Истина, после толико година изгубисмо контакт, али те касете и даље чувам. Времена су се мењала, мењао се и Ритам нереда. И онда слушам 10 година и урлик иза себе: “Каквих бре десет, тридесет! Ма тридесет пет!” Мислим се у себи: “Дај бре, нећемо лицитирати!” А онда се сетим сваког концерта Ритма нереда на ком сам икада била, сваког текста, сваке речи, сваког слова. За ових неком десет, неком тридесет година, мења се овде све. Мења се толико да грабим пасош и у мислима прескачем бодљикаву жицу на граници са Мађарском и нестајем. Црно је све!
Да се вратим на Ритам нереда. Било је концерата који су забрањивани, и оних који нису, а опет нису одржани. Јасно се сећам бежаније из Дома омладине када је добар део публике изашао разбијених глава, јурњава са полицијом, легитимисања, позивања родитеља на инфирмативне разговоре, јер ћерка им је измакла контроли. А како долазим из породице у којој се још увек чувају дедине и татине плоче старог доброг хард рока, уместо казни добијала сам браво ћеро. Жао ми је само маме која је била тотално неснађена у тој причи, али није се бунила, јер је добро знала да код тврдоглавог магарца може произвести само контраефекат забранама и казнама. У једном тренутку се опустила или само препустила па је са бувљака у Будимпешти почела да ми доноси мајице. На жалост, еглески није знала, па јој је најлакше било да изговори реч нирвана, и тако ја ничим изазвана стекох репутацију фанатика истог бенда иако нисам била баш ни фан. Маме одавно више нема, скоро две деценије, а мајице су и даље ту, и да, мислим да би била поносна што јој је ћерка са својих 40 и кусур година и даље на том Ритму нереда, што ће увек бити ко пре, што свој понос продати неће, што ће увек рећи НЕ!
И да се опет вратим на Ритам нереда. Дуго нисам била на њиховим концертима. Помислих биће ми непријатно. Нелагодно. Не знам из ког разлога. Али са првим рифом вратила сам се неких, да, тридесет година уназад. Заједно са оном масом, не баш хиљаде грла, и младо и старо, сви као један, осетих ослобађање од свег стреса који ме полако начиње и пре него што ме убије, дадох себи још једном обећање да ћу остати иста као и пре. Одлазим, не желим да се уклапам, идем у бољи свет, немам коме да се вратим, више никада. За мене почиње ново доба, а овај концерт Ритма нереда је мени лично веома битан на раскршћу на ком тренутно стојим, знак да крећем правим путем и надам се, решавам све.
И када помислим да је концерт прекратко трајао, одзвањају ми речи нашег детета из Абадона: “Ово је таман, не би ваљало ни краће ни дуже”. Ко је мени крив што нисам дуго била на њиховом концерту па бих сада баш све да ми свирају? А можда више никад нећу ни отићи на љихов концерт, јер тамо где ја одлазим, они сигурно неће долазити, а ја се сасвим сигурно нећу враћати.
На крају овог нечега што сам морала да напишем, а што можда ама баш никаквог смисла нема, цитираћу Бобана Петронића:
Свако бира свој пут и свој свет. Неко бира полусвет, неко паралелни свет. Најважније да у свом свету останете нормални, како год се он звао.
Из неког бољег света, у коме ћу остати нормална, поздрављам вас до следеће колумне, ако се ово тако може назвати.